Dušo moja

Dušo moja

Oprosti dušo što sa sumnjom ti prilazim,
moje je strpljenje kraće nego ranije jer
trošilo se bez štednje pa i previše...
Čašu su ljubavi moju ispli pogrešno
gosti dočekani pravim srcem.
Ali daj mi šansu jer zaslužujemo oboje
novu zoru iz koje se
mogu roditi dvoje novih ljudi.
Sa ovo malo snage od sećanja
što dušu na delove dele..
smešim se tvom licu jer mi liči
na anđela spasa.
Samo sada znam da može biti samo bolje
jer sve drugo sam odavno doživeo.
Ne bojim se ja pada jer padao sam na sve načine
pa i naviko da to kotrljanje upotrebim u dobrom
smeru.
Ne sumnjaj u reči ove duše jer tvoji dlanovi
otklanjaju tugu.Sa usnama tvojim ponovo osećam
da srećan bih mogao da stojim.
Sa po jednim krilom zajedno bi smo mogli leteti
u nove dane sa  bojama duge.
Ja sada ponovo tražim ljubav zato nemoj misliti da si
mi samo sklonište od tuge.

I kako ti se sada čini

I kako ti se sada čini

I kako ti se sada čini sve
kada i ti ja zaspimo i budimo se pitanjem
da li nam je trebalo sve to.
I kako ti se čini da kraj sebe imaš ljude a nemaš srca,
da imaš poljubce koje ne osećaš...
Da kraj sebe nemaš prazno mesto a nemaš razloga
da budeš sa njim.
Reci mi kako je kada ti fali čista ljubav na koju smo
samo mi navikli.
Ona koja te noću tera što pre u novi dan,
ona zbog koje sa sjajem u očima izlaziš iz kuće
jer znaš da te nešto posebno čeka.
Reci mi jer i ja bih dobro znao da pričam ti o tome.
Da ti pričam kako je...kako je kad prazan ulicom hodam
i ne svesno tražim da te sretnem tamo gde nisi.
I sa jačim vetrom ja jače stisnem svoj džep
onako kako bi ti nekad baš u tom trenu stisnula u njemu moju ruku.
A ja bih zastao zagrlio te i poljubio,i ti bi mi kroz najlepši osmeh stisnutih zuba
rekla požuri hladno je.A ja sam goreo od ljubavi.
...A trebalo je tada još stajati...stajati i ne doći tamo gde smo i ti i ja sada,
u istom gradu na dva kraja...Ali ja ću uvek osećati da smo celina.
Baš kao onda kada smo se držali za ruke.

Ti si moja neispričana priča

Ti si moja neispričana priča

Ti si moja neispričana priča
čiji kraj menjam svake noći,pa se pre spavanja
molim da učiniš ga srećnim tako što ćeš mi opet doći.
Ti si moja neispričana priča,
a ja u njoj tek onako bitan lik to moj je film,moja uloga
da čekam galvnu glumicu a u njemu to možeš biti samo ti.
Ti si moja neispričana priča o kako bih voleo da je
više ne pišem sam,
svoje sam ti srce sa olvokom i papirom moje sudbine bio spreman,
da bez  oklevanja,kad poželiš ti dam.
I dođii,dođi,ispiši nove redove većim slovima,pomozi mi i oboji moj svet
zajedničkim snovima.
Ne stavljaj tačke,tamo gde to piše ti stavi zareze da nastavimo srećniji i jači
bez ove glupe i bezsmislene pauze.
Stavi apostorfe gde ti fale reči,jer ti i ja smo mana koja se jako  teško leči.
Ti si moja neispričana priča koju svakog jutra pričam na glas sebi,
ponavljam te rečima da čuješ me ali počnem je pričati tiho
jer pomislim da ti se svidela ne bi.
Ti si moja neispričana priča...

Tebi

Tebi

Pričaju mi da je teško mada vidim i sam ...
Nedostaješ mala da obojiš mi dan,
Da li pre spavanja me tražiš da dođem ti u san...
Da još jedan ti zagrljaj dam.
Ja moram dalje,ali zar to moram sam?
Neću pasti,osvojiću vrhove nove,ali ...
Želeo bih da si pored mene jer svaki koji osvojim
tvojim imenom nazovem.
I koračam,molim se,da gde god budeš osetiš samo sreću,
koju sam ja osećao sa stobom,a koju skoro osetiti neću..
Čudna je vaga života pa na stranu sreće koji kamen stavim,
da prevagne gde bih hteo i tako se vadim.
No kako bilo verujem i ostajem pri tome da svojim putem kreneš još
jače baš kada te slome.

Želeli smo

Želeli smo

Želeli smo nekada što pre,želeli smo više.
Tražili smo bolje,kao da ćemo tamo naći nešto što imali nismo,
a nismo,nismo znali da imamo sve...samo nam je svest o tome nedostajala.
Samo nam je daljina falila da razumemo to.Falilo je izgleda da samo budemo
daleko, da bi smo istu daljinu prezirali jače nego što smo je želeli.
A jesmo se voleli...samo ljudi koji se vole su bili spremni da odu tako daleko...
Šteta pa nismo imali još  ljubavi da bi se odatle vratili-jer samo nas ljubav pokreće i
hrani potrebnom snagom.
Vadim svesku svojih pesama i otresam prašinu sa korica-ispod prašine,prašina naših dana.
I na trenutak dobro poznati osećaj punog srca kao da opet smo tu.
I kad sve prestane pesma će trajati,a mi,ako ništa se drugo ne promeni- mi ćemo se sigurno kajati.

Zvuči poznato

Dođu dani kada misliš da si potpuno sam
dođu dani kada misliš da je totalni kraj
dođu trenuci kada misliš da igraš pogrešno i
da nema smisla,da si samo glas koji odzvanja
među stenama u nepovrat.
Da te svaki vetar nosi gde god duva..
Zvuči poznato ?
Da zvuči poznato reko bih da miriše na poraz da ne znam.
Da ne znam da je zora najcrnja pred svitanje
Da ne znam da su poslednjih petedest metara pre vrha najteži za
penjanje.
Reko bih da miri[e na poraz ali znam tok kojim pobeda dolazi
i kao ratnik pre borbe smireno dišem i nosim svoj bol
vidim traku cilja vidim drhtanje mišica ali udahnem i potrčim još jače
i umesto da padnem samo sa čela obrišem znoj.
Jer znam da to je moj kroj,makar ostao sam ja dobiću i ovaj boj,
upornost i trud,nepokolebivost i ljubav prema svakom predjenom koraku-
to je pobednički spoj.
ne dam da me oblak koji se mršti uveri da iznad njega nema sunca.
Proćićešs kao što prolaze i trenuci slabosti dolazi svitanje
i vec vidim sucna zrak,koliko god bila crna noć
pred danom bezi mrak.
Reko bih da miriše na poraz da ne znam da se bumerang vraća
kada misliš da je otiso predaleko.
Najgori su oni koji videte dok drhtiš i pitaju
da li mozda drhtiš,čekajuci puna srca da čuju te
da i sam priznaš ono sto od tebe žele da vide.
Ne nisu te pitali da bi te zadržali,pitaju te  da bi
znali koliko treba da se skolne da ako padneš
ne padneš na njih.
Ali zelja za tvojim padom ljulja njihovo držanje
i padaju povlačeći se nazad dok misle da upravo sledi tvoj pad.
Videvši to krecem da koračam sigrunije i jače i gle
čuda kad odlučiš da uspeš sav nestaje bol.
I cilj videvši tvoju volju urpkos svemu
dok trčiš ka njemu kao devojka koja dugo čeka
dragog svog kreće da trci ka tebi.
I ništa te ne zaustavlja da pobediš.

Ti i ja

Ti I ja

Zaista ti kažem mi nemamo gde nego biti ovde I sada,
ovde gde hodam I dišem,
baš ovde dok gledam I pišem.
Sine,šapuće kroz mora,šume I reke,jedina nam planeta mati.
Dete moje ne razaraj moja pluća jer su tvoja-shvati.
Pogrešno sam uzimaš I kradeš sve ono što ti ja od srca mogu dati.
Potrebno je da znaš da smo jedno-pokušaj da to shvatiš.
Zar ti zla koja mi činiš ne govore da kad moje onda i tvoje srce
mora da pati .
Spoznao si mnoge moje tajne,ali za ovu nekako ne želiš znati.
Jer kad meni korene sečeš,sečeš tlo pod nogama svojim.
Imaš slobodu svu nad prostranstvima mojim,ali nezahvlanost čini
da sve ti je tesno I to je ono čega se bojim.
Ti činiš sve da ja umerem a ja sve opet da postojiš.
I na kraju sam činiš da me se bojiš.
Plač mojih potoka i reka ume jako da te  boli,
međutim roditelj strog je  zato što svoje dete jako voli -pa kada
 se srdi onda to čini da bi čovek bio bolji.
Razumi znake koje ti dajem i svoju ćeš stvaralčku moć obojiti punim sjajem.