O živi čoveče zašto li živiš,
šta je svrha tvog postojanja?
Da sanjaš negde na sredini i radiš
da nekom drugom ostvaruješ snove?
Da o sebi stigneš da razmišljaš tek pred spavanje
kada se stiša buka mašina, i kada završiš sve ono
što će ti doneti parče hleba.
Ali zar sve te boli i sve te muke da ne budeš gladan,i sve što je
komad je hleba.Pitaš se kao i svi ,šta uredu nije,da li je ta patnja
normalna i da li tako zaista treba?
I sva duboka pitanja o tebi ostavljas tamo odakle su došla.
Pogneš se i shvatiš da si nemoćan da promeniš išta.
Da odavno si na traci smrti i sirovine kapitala još pre rođenja..
Jer ti se nisi rodio bogat.
I ono najvrednije što imaš i što sav novac na svetu ne može da kupi,ti
nemilosrdno za novac daješ,to je tvoje zdravlje koje kada uništiš zbog njega
i shvatiš da je kasno,onda se kaješ.
U čemu ti je prošao život da budeš dobar i radnik za primer?
Otresi prašinu sa svojih ruku ne prljaj ruke hraneći one koji odavno sa hrnaom ne znaju
šta će.Ništa oni nemaju za tebe,samo bol i krug koji tebi daće.
To odavno nisu ljudi njihova srca aparati su za pare koji gutaju sebe ali tvoja je
dužnost da se boriš da nikada ne proguta tebe.
Dok njihovi sinovi glume gospodu tebi je več od svega dosta,odavno živiš
da ima za sutra i to te već preskupko košta.
Ako ćeš ginuti u bedi i nemoći i ćutati do poslednjeg časa, onda nisi ni trebao da psotojiš
jer u ćutanju nema nikakvog spasa.
Dobio si život ali je neko drugi postavio njegova pravila,zar se to zove sloboda?
Dobio si mladost ali su oni osmislili traku za kojim ona u nepovrat teče.
I dok osvestiš se da imao si jutro,pred tobom biće smrklo veče.
Mi nismo društvo jednakih šansi,zar ti to odavno nije jasno?
Zar ne vidis da im nisi bitan i o tome govore vrlo glasno.
Zastrašuju i prete organima reda,ti ćutiš i trpiš i čekaš da kosa ti postane seda.
I onda shvatiš da si najbolje godine poklonio zakonu povinovanja i straha,i tada sve bi dao
za šansu da započneš borbu i ustaneš iz praha.
Ubijaš sebe da bi kupio sebi hranu koja te opet cedi i ubija..pa zapitaj se gde taj krug vodi?
Ova predstava neće trajati još dugo.Podići će se na noge snovi o sreći,rane će se pretvoriti
u krila snage nove misli i revolucije koja će doneti slobodu čoveka.
Ustaće.Ustaće deca srećnog detnjistva da oteto vrate sebi.Ustaće u ime grobova
svojih predaka.Ustaćeš i ti sa njima za budućnost svoje dece.
I pre nego prašina uhvati i jedno slovo ovih redova narod će svojim rukama graditi
gradove svoje sreće.
Istim će rukama uhvatiti sunce na svom putu i zaustaviti ga na uglu radosti,snage i napretka
koje će biti podređeno čovekovoj slobodi i lepoti života.
šta je svrha tvog postojanja?
Da sanjaš negde na sredini i radiš
da nekom drugom ostvaruješ snove?
Da o sebi stigneš da razmišljaš tek pred spavanje
kada se stiša buka mašina, i kada završiš sve ono
što će ti doneti parče hleba.
Ali zar sve te boli i sve te muke da ne budeš gladan,i sve što je
komad je hleba.Pitaš se kao i svi ,šta uredu nije,da li je ta patnja
normalna i da li tako zaista treba?
I sva duboka pitanja o tebi ostavljas tamo odakle su došla.
Pogneš se i shvatiš da si nemoćan da promeniš išta.
Da odavno si na traci smrti i sirovine kapitala još pre rođenja..
Jer ti se nisi rodio bogat.
I ono najvrednije što imaš i što sav novac na svetu ne može da kupi,ti
nemilosrdno za novac daješ,to je tvoje zdravlje koje kada uništiš zbog njega
i shvatiš da je kasno,onda se kaješ.
U čemu ti je prošao život da budeš dobar i radnik za primer?
Otresi prašinu sa svojih ruku ne prljaj ruke hraneći one koji odavno sa hrnaom ne znaju
šta će.Ništa oni nemaju za tebe,samo bol i krug koji tebi daće.
To odavno nisu ljudi njihova srca aparati su za pare koji gutaju sebe ali tvoja je
dužnost da se boriš da nikada ne proguta tebe.
Dok njihovi sinovi glume gospodu tebi je več od svega dosta,odavno živiš
da ima za sutra i to te već preskupko košta.
Ako ćeš ginuti u bedi i nemoći i ćutati do poslednjeg časa, onda nisi ni trebao da psotojiš
jer u ćutanju nema nikakvog spasa.
Dobio si život ali je neko drugi postavio njegova pravila,zar se to zove sloboda?
Dobio si mladost ali su oni osmislili traku za kojim ona u nepovrat teče.
I dok osvestiš se da imao si jutro,pred tobom biće smrklo veče.
Mi nismo društvo jednakih šansi,zar ti to odavno nije jasno?
Zar ne vidis da im nisi bitan i o tome govore vrlo glasno.
Zastrašuju i prete organima reda,ti ćutiš i trpiš i čekaš da kosa ti postane seda.
I onda shvatiš da si najbolje godine poklonio zakonu povinovanja i straha,i tada sve bi dao
za šansu da započneš borbu i ustaneš iz praha.
Ubijaš sebe da bi kupio sebi hranu koja te opet cedi i ubija..pa zapitaj se gde taj krug vodi?
Ova predstava neće trajati još dugo.Podići će se na noge snovi o sreći,rane će se pretvoriti
u krila snage nove misli i revolucije koja će doneti slobodu čoveka.
Ustaće.Ustaće deca srećnog detnjistva da oteto vrate sebi.Ustaće u ime grobova
svojih predaka.Ustaćeš i ti sa njima za budućnost svoje dece.
I pre nego prašina uhvati i jedno slovo ovih redova narod će svojim rukama graditi
gradove svoje sreće.
Istim će rukama uhvatiti sunce na svom putu i zaustaviti ga na uglu radosti,snage i napretka
koje će biti podređeno čovekovoj slobodi i lepoti života.
