kao da je sasvim običan dan,
I nebo sa nekim mirom stoji
iznad nas,a nama je tuga u srcu.
I pitam se da li trebam biti tužan,
jer osećam da si sada u miru.
Dan kada sve reči utihnu i samo
pogled i stisak ruke pričaju jače od svega,
zagrljaj utehe i klimanje glavom da je to uredu
jer ne može se promeniti.
Ja sam tužan i slomljen od bola,ali osećam,čudno je,
osećam da si tek sada dobro,našla svoj dugo traženi
odmor.Tamo gde nemaš bola,i ne osećaš muku.
I bilo je dosta,ali nedostaješ i toga bar ovde nikada
neće biti dosta,sve dok jednom ne sretnemo se
preko svima nam zajedničkog mosta.
Rekao bih toliko toga ali sve stane u tome
da osećam i mir i tugu.
Ako je do sudbine,kada okreneš se iza sebe
siguran sam da ne bi tražila drugu.
Prokleti voz života što brzo juri,i niko te ne pita za prugu.
Odlaziš skromno obučena,kakav je i tvoj skromni život bio,
na tvom liku vidim blagi osmeh,jer kako god bio težak
život osećaj sreće ,ma koliko da je teško od tebe nikada nije krio.
Ležiš u svojoj kući koju si svojim rukama podgila od suza i znoja,
Okružena životima koje si dalai sreći kojoj ne vidi se broja.
Jecaiji i doslednost na poslednji put te prate,svi u bolu i u miru
ostaje im da samo da svhate.
U svemu smo bili zajedno,evo i sada okupljena porodica svoju bol boli,
jer odlazi ona koja nas je naučila da ma šta bilo ostanemo zajedno,
i kako se to istinski voli.
Eh zemljo i moji svi namučeni preci...
Sve ste dali svojoj deci.
Čuvajte je tamo,sada nas i ona čuva sa neba,
Jer učila nas je svakog trena da mirnom savešću
jedemo hleba.
Uteha ostaje da je kraj onoga što znamo,
početak onoga što ne znamo ali nikada pravi kraj.
Tvoje mi nasmejano lice nikada iz sećanja neće otići,
ruke neže i oči plave ni samo im more ne može prići.
Zvoniće uvek tvoji saveti i brige koje si vodila o svima
I bićeš ponosa na mene,taj zavet dajem i tebi i njima.
Kako da zaboravim ,kako da pogazim,
kada i sa premalo snage spremna si da šlušaš
decu i unuke koji ti puni života pričaju o
planovima i sebi,deca majci,unuci baki
večitu brigu ostavljaju tebi.
Neka mi Bog kad je najteže snagu šalje
zbog tvojih reči jer ti si uvek govorila
„Samo napred i neka deca idu dalje“
Oprosti nam daljinu bako i majko,
jer uvek zauzeti negde smo bili daleko,
a odavde nas je sa suzom i molitvom iz
kreveta starog štitio neko.
Oprosti što često i ti i deka imajući nas,
bivali ste sami,nismo drugačije znali
odupreti se sistemu i njegovoj tami.
Sve je sada prošlo i počivaj u miru i bdi
nad nama naš pred Bogom anđele plavi.
Нема коментара:
Постави коментар