Oko istine - Aleksandar Nikolić

Oko istine

Vidiš li išta pokraj puta.
Setiš li se gladnog kad setiš se svog punog skuta.
Malo češće spusti glavu dole,samo ako si čovek
vrediš više od pruta.
Nije sudibna za razočarenje kriva već nevera što
za noge nas drži.
Hej nema razloga za strah,kad prozor otvoriš svetlost
za čas tamu sprži.
Večni Bože šta ja to radim ako za molitvu vremena nemam ?
U vreme kada treba budan biti zar ja dremam ?
Jureći stvari zaboravljamo ljude,bez pokajanja i volje
pa kako nam bude ...
Zašto li nas razočarenja uopšte čude...
Pogledam sve divote oko sebe i postiđen udahnem i spustim glavu.
Shvativši da uzalud se često mrštim i da  onaj što prvi reče
’’život je dar ’’ i tek kako je bio upravu.
I gle ...sve Gospode što živi,živi u tvoju slavu.
Seti se mene poput deteta malog koje za sitnim radostima
smeši se i plače.
Sve što želim je ljubav u životu mome i bližnjih da nam
samo za njom srce skače.
I svi su pesnici pozvani da slave Boga jer Bog je ljubav
 i svi postojimo zbog toga.