Dušo moja

Dušo moja

Oprosti dušo što sa sumnjom ti prilazim,
moje je strpljenje kraće nego ranije jer
trošilo se bez štednje pa i previše...
Čašu su ljubavi moju ispli pogrešno
gosti dočekani pravim srcem.
Ali daj mi šansu jer zaslužujemo oboje
novu zoru iz koje se
mogu roditi dvoje novih ljudi.
Sa ovo malo snage od sećanja
što dušu na delove dele..
smešim se tvom licu jer mi liči
na anđela spasa.
Samo sada znam da može biti samo bolje
jer sve drugo sam odavno doživeo.
Ne bojim se ja pada jer padao sam na sve načine
pa i naviko da to kotrljanje upotrebim u dobrom
smeru.
Ne sumnjaj u reči ove duše jer tvoji dlanovi
otklanjaju tugu.Sa usnama tvojim ponovo osećam
da srećan bih mogao da stojim.
Sa po jednim krilom zajedno bi smo mogli leteti
u nove dane sa  bojama duge.
Ja sada ponovo tražim ljubav zato nemoj misliti da si
mi samo sklonište od tuge.

I kako ti se sada čini

I kako ti se sada čini

I kako ti se sada čini sve
kada i ti ja zaspimo i budimo se pitanjem
da li nam je trebalo sve to.
I kako ti se čini da kraj sebe imaš ljude a nemaš srca,
da imaš poljubce koje ne osećaš...
Da kraj sebe nemaš prazno mesto a nemaš razloga
da budeš sa njim.
Reci mi kako je kada ti fali čista ljubav na koju smo
samo mi navikli.
Ona koja te noću tera što pre u novi dan,
ona zbog koje sa sjajem u očima izlaziš iz kuće
jer znaš da te nešto posebno čeka.
Reci mi jer i ja bih dobro znao da pričam ti o tome.
Da ti pričam kako je...kako je kad prazan ulicom hodam
i ne svesno tražim da te sretnem tamo gde nisi.
I sa jačim vetrom ja jače stisnem svoj džep
onako kako bi ti nekad baš u tom trenu stisnula u njemu moju ruku.
A ja bih zastao zagrlio te i poljubio,i ti bi mi kroz najlepši osmeh stisnutih zuba
rekla požuri hladno je.A ja sam goreo od ljubavi.
...A trebalo je tada još stajati...stajati i ne doći tamo gde smo i ti i ja sada,
u istom gradu na dva kraja...Ali ja ću uvek osećati da smo celina.
Baš kao onda kada smo se držali za ruke.

Ti si moja neispričana priča

Ti si moja neispričana priča

Ti si moja neispričana priča
čiji kraj menjam svake noći,pa se pre spavanja
molim da učiniš ga srećnim tako što ćeš mi opet doći.
Ti si moja neispričana priča,
a ja u njoj tek onako bitan lik to moj je film,moja uloga
da čekam galvnu glumicu a u njemu to možeš biti samo ti.
Ti si moja neispričana priča o kako bih voleo da je
više ne pišem sam,
svoje sam ti srce sa olvokom i papirom moje sudbine bio spreman,
da bez  oklevanja,kad poželiš ti dam.
I dođii,dođi,ispiši nove redove većim slovima,pomozi mi i oboji moj svet
zajedničkim snovima.
Ne stavljaj tačke,tamo gde to piše ti stavi zareze da nastavimo srećniji i jači
bez ove glupe i bezsmislene pauze.
Stavi apostorfe gde ti fale reči,jer ti i ja smo mana koja se jako  teško leči.
Ti si moja neispričana priča koju svakog jutra pričam na glas sebi,
ponavljam te rečima da čuješ me ali počnem je pričati tiho
jer pomislim da ti se svidela ne bi.
Ti si moja neispričana priča...

Tebi

Tebi

Pričaju mi da je teško mada vidim i sam ...
Nedostaješ mala da obojiš mi dan,
Da li pre spavanja me tražiš da dođem ti u san...
Da još jedan ti zagrljaj dam.
Ja moram dalje,ali zar to moram sam?
Neću pasti,osvojiću vrhove nove,ali ...
Želeo bih da si pored mene jer svaki koji osvojim
tvojim imenom nazovem.
I koračam,molim se,da gde god budeš osetiš samo sreću,
koju sam ja osećao sa stobom,a koju skoro osetiti neću..
Čudna je vaga života pa na stranu sreće koji kamen stavim,
da prevagne gde bih hteo i tako se vadim.
No kako bilo verujem i ostajem pri tome da svojim putem kreneš još
jače baš kada te slome.