,,Koliko imamo vremena?“
Danas kada smo na vrhuncu tehnologije, i
kada ti se čini da je sve dostupno i brzo,
I kada za čas pređeš od mesta do mesta, nekako nam je čovek postao najdalja destinacija...
E,moj ujače...u Francuskoj si već dve godine, vidim tvoje zeleno svetlo, i nemamo vremena da se ni ti meni ni ja tebi javimo-,,Dobro je-online je, verovatno odmara.“
Onda se čujemo jednom u toku nedelje i razgovor završimo sa ,, I ajde sada pa idem da-moram da-i nije problem, razumemo se.“
Bako moja...tek sam došao a već žurim sa ručkom jer moram da idem...
Čeka me ovo, čeka me ono,čeka me onaj pa onda moram do ovog...
I na tvoja topla pitanja za koja izdvajaš svoju već podmuklu snagu odgovaram , ako nisam pored kompa,zureći u telefon ili radeći nešto sasvim deseto ti odgovaram sa ,,Da,mhm,ne znam,khm.“ , ili da bi sve zvučalo duže malo razvlačim slova.
A volim te... i koliki je dar imati baku?...
...Ali žurim, valjda i ti sama vidiš i razumeš...
,,Evo, stvarno ću jedan dan da izdvojim za sve nas bre!“- Laž koju sebi svakog dana sa novim obavezima ponavljaš.
,,Eh,budalo“-govorim sebi-,, Pa neće ovi dani i trenuci zauvek trajati“.
Do pre par godina osnovna, pa srednja i sad fakultet.I nije problem što sve to prolazi , nego što se računa u godinama.
Bože, kao vetar prolazimo, ali vetar svoju snagu ponovo sakupi a mi? – Mi nemamo vremena.
I ti koji ovo čitaš,stvarno se pitam odakle ti vremena?
I moram da ti kažem da si danas heroj! I hvala ti puno!
Eh,tata...Čujem te kako u sobi olovke oštriš i spremaš papire za svoj radni dan...U prolatu ti kažem ,,Dobro jutro“ i žurim, ne znam ni ja gde.
Ne razmišljajući da te zagrlim iz sve snage, jer, koliko bi dece danas to želelo da uradi...
I najviše me boli što sestru i mene sve manje pitate, jer ste ranije bili dosadni sa pitanjima na koja smo minimalnim odgovorima odgovarali,pa ne znam..možda ste se i navikli.
Bože,pa najgore što se u kućama sve glasnije od ljudskog glasa čuje. I muzika, i youtube,i tablet, i ajfon,i laptop, i TV,automobili,serije,voditelji,reklame, a mi se čujemo u pauzama.
I brine me što toliko ćutimo...
Bako i deko... bolje da nam nije telefona, garantujem da bi smo se češće viđali.
Vašim ,,Kako ste?“ i našim ,,Dobro smo.“ , čini mi se da smo se udaljili.
Draga moja vredna devojčice...moja ljubavi...znam da nemaš vremena,nemam ga ni ja...ali ako ovi redovi budu privilegovani da ih čitaš, pročitaj u njima da te jako volim!
Učimo,radimo,trčimo i pričamo u porukama. I misli i osećanja dobijaju na izražaju tek kada ih binarna mašina prevede.
I nisam protiv tehnologije, ali sam za čoveka!
Da li smo zaboravili da govorimo pa se izbegavamo ili smo postali preosetljivi na ljudski glas?
Nije problem što ne možemo naći vremena da posetimo i vidimo jedne druge.
Pored toliko ljudi mi smo se osamili.
I strina i striče, i tekta, i ujače, i sestro, i brate.
Hajde da pre nego tražimo vreme, prvo jedni druge nađemo , i pronađemo ljude u sebi.
I kada za čas pređeš od mesta do mesta, nekako nam je čovek postao najdalja destinacija...
E,moj ujače...u Francuskoj si već dve godine, vidim tvoje zeleno svetlo, i nemamo vremena da se ni ti meni ni ja tebi javimo-,,Dobro je-online je, verovatno odmara.“
Onda se čujemo jednom u toku nedelje i razgovor završimo sa ,, I ajde sada pa idem da-moram da-i nije problem, razumemo se.“
Bako moja...tek sam došao a već žurim sa ručkom jer moram da idem...
Čeka me ovo, čeka me ono,čeka me onaj pa onda moram do ovog...
I na tvoja topla pitanja za koja izdvajaš svoju već podmuklu snagu odgovaram , ako nisam pored kompa,zureći u telefon ili radeći nešto sasvim deseto ti odgovaram sa ,,Da,mhm,ne znam,khm.“ , ili da bi sve zvučalo duže malo razvlačim slova.
A volim te... i koliki je dar imati baku?...
...Ali žurim, valjda i ti sama vidiš i razumeš...
,,Evo, stvarno ću jedan dan da izdvojim za sve nas bre!“- Laž koju sebi svakog dana sa novim obavezima ponavljaš.
,,Eh,budalo“-govorim sebi-,, Pa neće ovi dani i trenuci zauvek trajati“.
Do pre par godina osnovna, pa srednja i sad fakultet.I nije problem što sve to prolazi , nego što se računa u godinama.
Bože, kao vetar prolazimo, ali vetar svoju snagu ponovo sakupi a mi? – Mi nemamo vremena.
I ti koji ovo čitaš,stvarno se pitam odakle ti vremena?
I moram da ti kažem da si danas heroj! I hvala ti puno!
Eh,tata...Čujem te kako u sobi olovke oštriš i spremaš papire za svoj radni dan...U prolatu ti kažem ,,Dobro jutro“ i žurim, ne znam ni ja gde.
Ne razmišljajući da te zagrlim iz sve snage, jer, koliko bi dece danas to želelo da uradi...
I najviše me boli što sestru i mene sve manje pitate, jer ste ranije bili dosadni sa pitanjima na koja smo minimalnim odgovorima odgovarali,pa ne znam..možda ste se i navikli.
Bože,pa najgore što se u kućama sve glasnije od ljudskog glasa čuje. I muzika, i youtube,i tablet, i ajfon,i laptop, i TV,automobili,serije,voditelji,reklame, a mi se čujemo u pauzama.
I brine me što toliko ćutimo...
Bako i deko... bolje da nam nije telefona, garantujem da bi smo se češće viđali.
Vašim ,,Kako ste?“ i našim ,,Dobro smo.“ , čini mi se da smo se udaljili.
Draga moja vredna devojčice...moja ljubavi...znam da nemaš vremena,nemam ga ni ja...ali ako ovi redovi budu privilegovani da ih čitaš, pročitaj u njima da te jako volim!
Učimo,radimo,trčimo i pričamo u porukama. I misli i osećanja dobijaju na izražaju tek kada ih binarna mašina prevede.
I nisam protiv tehnologije, ali sam za čoveka!
Da li smo zaboravili da govorimo pa se izbegavamo ili smo postali preosetljivi na ljudski glas?
Nije problem što ne možemo naći vremena da posetimo i vidimo jedne druge.
Pored toliko ljudi mi smo se osamili.
I strina i striče, i tekta, i ujače, i sestro, i brate.
Hajde da pre nego tražimo vreme, prvo jedni druge nađemo , i pronađemo ljude u sebi.
Нема коментара:
Постави коментар